napushanovic blog

Disclaimer: Već neko vreme odlažem, razvlačim i pokušavam da napišem nešto o početku našeg zajedničkog života, o venčanju... Ali, ne ide. Nikako da napravim tekst dovoljno zanimljiv i duhovit. Nikako da trasformišem te idealne stvari koje su se desile u kvalitetnu zajebanciju. I kao zadnji stepenik za preći, svi moji tekstovi, od nedavno, pre objavljivanja moraju da prodju Njenu cenzuru. Zato, umesto teksta o samom životu, evo par crtica iz planiranja istog:

Jednoga dana, ležali smo u nekakvom nežnom zanosu i Ona me je pitala "Kada budemo počeli da živimo zajedno – hoćemo li imati kucu?". Pogledao sam je... Gleda me pravo u oči i trepće okicama. Trepće. Nema šanse da kažem "Ne". Razmišljam o porodičnoj retriverki Sari, kako će se sigurno u skorije vreme ponovo pariti pa bi mogli da uzmemo jedno štene, kako Sara ima svoj boks u dvorištu... I pomislim "Ajde, jebiga, izguraćemo to.".
Ja: Naravno da hoćemo.
Ona: Kuče!? U stanu!?!? Jesi li ti normalan!?!!
Ja: Jebote, ti hoćeš kuče! Ne ja!
Ona: Nije tačno! Samo me je interesovalo kakvi su tvoji planovi.
Ja: Treptala si!
Ona: Nisam!
Ja: Jesi! Uradila si ono tvoje sa očima. Ono kad izgledaš kao zeka neki pufnasti, koji će da eksplodira k’o kasetna ako mu se ne ispuni želja.
Ona: Nisam!
Ja: Jesi. I nećemo imati kuče u stanu!
Ona: A morsko prase?
Ja: Nemoj da si trepnula slučajno.

Nalaženje zajedničkog stana nije nimalo lagan posao. Osim ako vam ga preci nisu ostavili u nasledstvo. Osim problema sa precima, ja sam u priličnom problemu i sa stanodavcima. Nijedan od njih se ne bavi ciljanim marketingom, ne ostavlja nikakve prave i lične informacije u oglasima. Izgleda da se ljudi trude da dobiju na ozbiljnosti. Valjda. Ali, onda, kada ih nazovem zapitkuju me i za najudaljenije delove porodičnog stabla, čitav razvojni i obrazovni put, za to šta mislim o trenutnoj gradskoj vlasti... A za uzvrat ne nude nikakve informacije. Voleo bih da vidim ponudu nalik sledećoj: "Povoljno stan u blizini grobja, bez telefonskog priključka. Ulazna vrata imaju ključ ali mogu i na silu da se otvore.". Odmah bi znao da je ta ponuda sa dušom, taj stan, za mene. Da ima toliko sličnog sa stanovima u kojima sa prethodno živeo. I ovaj stan, naš prvi zajednički, je upravo takav. Jedino što terasa gleda na kontra stranu od groblja. Ali onih dana kada vetar odluči da duva sa lakat krivinom on donese i miris sveća i tamjana.

PS: Igre bez granica zajedničkog života su počele. Juče je prebrojala moje majice – ima ih 42. Onda je pokušala da me natera da te majice popakujem u nekoliko grupa (one koje nosim u svečanim prilikama, one za posao i grad, za po kući, za sport, i one za bacanje). Na kraju sam ih spakovao u dve gomile – dobre i pocepane.

PS no2: U stvari ima ih 45. Nije brojala one iz korpe u kupatilu.