napushanovic blog

Malo neukusne samoreklame. Toshiba organizuje nagradni konkurs. Potrebno je bilo napisati priču o svom prvom računaru, a jedini uslov je da priča ne sadrži više od 300 reči. Moja priča ušla je u krug onih koje će biti objavljene u nekakvom izdanju (još uvek nisam siguran kako i gde), a 15.12. saznaću i da li sam dobio nagradu - Tablet PC. Drž'te palčeve.

A kad se već samoreklamiram... Nisam do sad spominjao Blog Open, regionalni festival posvećen social web-u, u ovogodišnjem pratećem štampanom izdanju objavili su i moj post Reinkarnacija. Jedini sam objavljen sa MojBlog komune ove godine, tako da mu ispadam nekakav čuvar ove web zajednice. Jesje. Do sad Blog Open nisam spominjao, pre svega jer ja i nisam neki web aktivista, redovan učesnik u raspravama... Ja ovaj blog drndam zbog sebe, iz krajnje sebičnih razloga. I to u retkim trenutcima kada uspem da uhvatim vremena.

A sad, pričica sa Toshibinog konkursa... Pošto već ne stižem ništa drugo da objavim ovde...

Počeo sam u Matrixu. Monohromatski, crno-zeleni, displej. Nije bilo tu mnogo šta da se radi, a i to što je bilo uglavnom se odrađivalo šrafcigerom. Štelovanje glave na kasetofonu, kako bi se bilo šta i moglo igrati, a onda rastavljanje džojstika kako bi se na Decathlon-u postizali bolji rezultati. Kasnije je došao monitor u boji pa je igranje Tetrisa dobilo nekog smisla, disk jedinica nažalost nikada nije stigla.

Moj drugi prvi računar je bio moj prvi PC. Pentium. Drugog dana sam obrisao drajvere kako bi napravio mesta za Warcraft II na majušnom hard disku. Potpuni krah i moj prvi blue screen of death. Dosta godina kasnije plaćen sam za pisanje drajvera određenih eksternih uređaja. Ironija, zar ne?

Moj treći prvi računar, prvi u kategoriji laptopova, imao je atipičan sistem hlađenja. Popio je nekoliko kafa, mineralnih voda, lepljivi sok od kajsije, čak i pivo jednom kako bi obuzdao radnu temperaturu. Ponekad bi mu čak to i pomoglo. Neke pametne stvari je ovaj računar pomogao da odradim, ali sam mu najzahvalniji na društvu u predugim autobuskim i aerodromskim satima.

Moj najnoviji prvi računar je u stvari naš prvi računar. Ima mede, zeke i kornjače nacrtane. Ima on-off dugme. Ne traži nikakve drajvere i prostim klikom bilo gde na tastaturi pušta multimedijalne sadržaje na monohromatskom, sivo-crnom, ekranu. Kompatibilan je sa većinom drugih gumenih igračaka.

Kada smo bili prilično mlađi burazer i ja smo odlučili da uvedemo malo živosti u šah. To nije bio toliko plan koliko spontan sporazum nastao u hodu. Počelo je tako što sam mu ja zafrljačio crnu kraljicu u glavu, a onda me je on raspalio čitavom tablom. Prilično brzo smo došli u poziciju da jedan drugome držimo kragnu na podu, i da smo obojica nemoćni da se izvučemo i ostvarimo nekakvu prednost. Pa, iako je sam taj položaj prilično statičan, čitava partija je znazno dobila na zanimljivosti.

Mi nikada nismo voleli sportove bez kontakta. Sve te "sportove" u kojima je potrebno ostaviti "impresiju" zarad rezultata (skokovi u vodu, klizanje...) i one u kojima se samo prebacuje lopta preko mreže do iznemoglosti (odbojka, tenis...). Ja sam oduvek znao da mora postojati način da se bar ti prebacivački sportovi oplemene. I našao sam ga na jednom spojenom času fizičkog, kada sam smečovao iz sve snage direkt u glavu izvesne devojke iz drugog odeljenja. Vikend pre toga ona me je izvozala u drugom sportu, u kojem faulovi nisu fizičke prirode ali ipak ostavljaju duboke tragove. I odabrala je pogrešno vreme da tako nešto uradi, jer sam tih dana mogao da skačem visoko i biram gde ću da smečujem. To što je ranije trenirala odbojku nije joj pomoglo. Ovih dana je drugačije, uglavnom idem na plasiranje a srećan sam kad uspem da samo upucam preko, pa gde ode - ode. Tako da bi se ovih dana ona izvukla nekažnjeno.

To što volimo fauove nikako ne znači da smo željni nasilja ili brutalnih startova i da uživamo u istima. Nikako! Volimo čistu igru, fer-plej i poštujemo sudiju kao nadzorni organ. Prosto, u sportovima bez kontakta se oseća da fali nešto. Nešto što uzima draž i naboj, i ruinira osećaj prilikom praćenja.

Isto je i sa Internetom. Moguće je pročitati puno toga zanimljivog po forumima, blogovima, social sajtovima... Ali se često oseća, kada se neka rasprava rasplamsa, da to nije TO. Oseća se da to nisu osobe koje su direktno sukobile mišljenja, da između, u tampon zoni, postoje i provajderi, i kablovi, i vremenske zone i nickovi. Ako sam u poziciji da biram između čitanja neta, gledanja prenosa skupštine ili odlaska u kafanu, ja nikada neću izabrati ovo prvo. Želim da vidim upadanja u reč, facijalne gestikulacije, mlataranja rukama, gađanja papirima i semenkama, potezanja "jebo sam ti majku" argumenata...

Sport bez kontakta je prazan.
Internet rasprava bez JMBGova je besmislena.
Tačka.

Bucko je stigao pre šest, ustvari pre skoro sedam meseci. I da, ne postoji ništa što bih mogao da kažem a da uspem da dočaram koliko nam je dobro. I kada ga najzad noću nekako savladamo i uspavamo, srušimo se od umora na pod sobe, pa onda Ona i ja prebacujemo jedno drugom kako je baš te večeri red na ovo drugo da ode u kuhinju, napravi sendviče i donese pivo... i tad je apsolutno nezamenljiv osećaj. I obično, dok tako ležimo, menjajući uloge non-stop, glumimo razgovore koje će Bucko jednog dana voditi sa nama...

15 godina
Bucko: Idem u grad. Treba mi nešto para.
Ona: Koliko ti treba?
Bucko: Aman, majka, otkud znam?
Ja: Evo ti 400 dinara.
Bucko: Daj šta daš...
Ja: Hoćeš i to da ne dobiješ? Kad se vraćaš?
Bucko: (sleže ramenima)
Ona: Nemoj, sine, mnogo kasno.
Ja: Jeste, rano ujutru imamo akciju sređivanja kuće.
Bucko: (izlazi, gunđa nešto)
Ona: Što mu dade samo 400?
Ja: Pivo košta u klubovima 150. Sve preko dva piva bi se vodilo ko pijanstvo u njegovim godinama.
Ona: A da pojede nešto kad se bude vraćao?
Ja: Jebote, gde i odakle da se vraća? Živimo u centru. Uostalom, i pljeskavica košta 150, burek 100. Može da kombinuje. Dva piva i burek. Ili pivo, pljeska i coca-cola.

16 godina
Ja: Kad ga sobalimo, ja ću da ga stegnem i držim, a ti uzmi noževe iz kompleta...
Bucko: Ćale, bre, je l' ti stvarno misliš da je ovo sa svinjokoljom normalno!? Navuk'o si me kod dede na selo na kvarno i sad mi podvaljuješ svinjče da ubijem.
Ja: Tvoj deda je klao prasiće! I njegov otac! I njegov pre toga... Prosto, to je tradicija. Jedan običaj.
Bucko: Je si ti zaklao nekad?
Ja: Pa sad... Jesam jednom držao, kada sam bio u tvojim godinama... I... ovaj... malo sam to loše podneo....
Bucko: Pa šta sad!? Ja da...
Ja: Mislio sam da, eto, u tebi to malo probudim... taj osećaj pripadnosti narodu... znaš, nešto tradicionalno da uradimo zajedno... ubiše vas taj Internet i strani mediji... bilo je to i u moje vreme, al ne ko sad što je...
Bucko: Idi, bre, ćale, u kurac.

18 godina
Bucko: Pa ako već je šta god hoću za rođendan, ja bih hteo auto. Neki polovni, i to je skroz ok.
Ja: Šta će tebi auto!? Da ideš u školu s njim!?
Bucko: Svi idu kolima.
Ja: Ne idu svi sigurno, evo Stevin mali nema svoj auto.
Bucko: Ide i on. Dobio je auto prošlog meseca za osamnaesti.
Ona: Otkud Stevićima pare za auto?
Ja: Pusti, bre, Steviće. Sine, svi da odu i skoče u provaliju je l' bi i ti skočio?
Ona: (tiho) Ne mogu da verujem da si to rekao.
Ja: (tiho) Jebiga, je l' imaš možda nešto bolje za šta da se uhvatim?

19 godina
Bucko: Mama. Tata. Želim da vam kažem da sam odlučio da upišem Filozofski fakultet.
Ja: Sine, u našoj porodici već trista godina nije bilo budala. Nećeš ni ti, vala, prva da budeš.

25 godina
Bucko: Ovo je moja devojka - Omodele. Već sam pričao, ćerka nigerijskog ambasadora.
Ona i Ja: Ee-bow-lah-chee!
Bucko: Šta!?
Omodele: Thanks, but I'm not Igbo. I'm of Hausa descent. Sannu. Dobar dan.
Ja: Sam ti rek'o? Izbrukasmo se.
(nešto kasnije Omodele ode do toaleta)
Ona: Nemoj, sine, nju. Gde crnče da ljuljam?

27 godina
Ona: I znači nemaš neku ozbiljnu vezu?
Bucko: Nemam.
Ona: A gde ti ona Nigerijka? Ona je baš fina devojka bila.

29 godina
Bucko: Ženim se!
Ja: To! Vadi spisak, ljubavi!
Bucko: Kakav, bre, spisak!?
Ona: Gostiju. Tvoj kretenski otac ima ćitap sa spiskom gostiju za tvoju svadbu.
Bucko: Ko je spominjao svadbu!? Rekao sam da se ženim...
Ja: Ajde, šta si se stiso!? Ionako mi sve plaćamo, a ima i tvojih drugara na spisku. Evo, piše lepo Bucko plus trideset.
Bucko: A kolko to spisak ima ljudi?
Ona: Sto osamdeset.
Bucko: A ko su preostalih sto i pedeset?
Ja: Ne znaš ih. Al nije ni bitno - donose poklone.

Sine, znaj da si nagrabusio i oprosti roditeljima što će se izopačiti kako godine budu prolazile. Roditelje nisi mogao da biraš. A i za ženu će vidimo, jer smo ti već neke ošacovali.

Jul 2010 godine. Kasno veče, noć. Terasa. 1 lejzi beg. 1 hoklica. 1 bračni par. 1 gorka kafa. 1 mućkanje iz kesice, šećer, puno mleka; ono što pijači prave kafe ne priznaju za kafu.

Ona: I kako se tebi ovo čini, što su naši uradili?
Ja: Ja sam zadovoljan. Al stvarno jesam. Sad se, naravno, javlja gomila pljuvača. Imaš ove dežurne, što sve u startu proglase za neuspeh pa ako stvarno bude loš ishod eto njih sa "Reko sam vam!", a ako bude dobro onda oni imaju odbranu "To je bilo sranje, sad i nikad više.". Onda imaš po novinama sve ove plaćene sportske novinare, što pišu il za tanjir ćevapa ili po direktivi kako im se kaže. Plus su besni jer im je Antić svima zabranio prilaz ekipi u Africi, sem na konferencijama i zakazanim intrervujima. Pa su sačekali svoj trenutak, da se dodatno poseru. A veze nemaju, nit razumeju fudbal.
Ona: Ne razumem. Kako "po direktivi"?
Ja: Tako što je sad plan da sklone Antića, al je on čovek sa stavom i ne da na sebe. Jebi ga, valjao im je, ovima u savezu i klubovima, kad je trebao neko da nam vadi fudbal iz govana. Ti kad pogledaš nama je fudbal teško sranje, klubove nam izbacuju Kiprani i Gruzijci, reprezentacija se pre toga nije ni kvalifikovala na EURO... Al sad kad je kolko-tolko stvar oporavljena, sad kad opet mogu da prodaju polu-igrače za ogromne pare, ko sad Zvezda ovog Lekića Osasuni za tri miliona, onda on više ne odgovara jer neće da radi baš kako mu se kaže. A čovek je fenomenalan trener, treba ga ostaviti i najzad da naprave neki kontinuitet, da se dodatno izgradi ta ekipa... Mi smo i sad igrali najbolji fudbal od kad ja pratim, tamo od Italije 1990. Pričaju ljudi kako igramo sa samo jednim napadačem, a nama, u stvari, čitava ekipa napada, čak i bekovi ulaze u šanse, a to je prava stvar, prava taktika. I iako smo izgubili dve utakmice i njih smo igrali skroz dobro...
Ona: Da, prošli put smo beše nešto baš mnogo izubili?
Ja: Argentina 6-0, Obala Slonovače 3-2...
Ona: A, prvenstvo pre toga?
Ja: Misliš svetsko? 2002. se nismo ni kvalifikovali. Ispali u grupi sa Rusijom i Slovenijom. To ti i pričam. Čak nas pre toga, na EURO 2000, Holandjani nakantali sa 6-1. I posle ovo neuspeh?
Ona: A pre toga?
Ja: Šta sad? Opet igramo ono "i još? i još?"? Dobro. Pre toga, 98. u Francuskoj, smo ispali u osmini od Holandije sa 2-1.
Ona: A pre toga?
Ja: 94. u Americi. Nismo igrali ni kvalifikacije zbog sankcija.
Ona: A, da. Baš bezveze. A pre toga?
Ja: Italija 1990. Ispali u četvrtfinalu od Argentine, na penale. Imali smo i igrača više i sve...
Ona: A gde smo bili za prvu godišnjicu zabavljanja?

Auuu jebote! Ne znam. Ne sećam se. Sećam se nekih stvari... gde smo prvi put izašli na večeru, šta smo jedno drugom poklonili za prvu zajedničku Novu Godinu... Nemam ni objašnjenje. Mislim, ovo sa podacima sa svetskih prvenstava je još i ok. To je ipak baš baš mejnstrim. Al meni je glava puna takvih suludih podataka, kao što su sastavi nekih polu-bitnih timova i po desetak sezona unazad, gomile nekih bizarnih trivia podataka... Pa onda kompletni sadržaji svih igara koje sam ikada igrao, na aparatima i Commodoreu pa na ovamo... Informacije koje ne vidim kako bih drugačije mogao da upotrebim sem na nekom "Da, naravno, želim da postanem milioner. Čemu pitanje?" kvizu, i to ako me usere oblast ili sačuvam zamenu. U stvari vidim, i to primarnu namenu, u borbi za mesto dominantnog mužjaka kada recimo neko u društvu kaže "Danilović je postavio NBA rekord sa sedam trojki bez promašaja" ja mogu da ga poklopim sa "Ne lupaj, to čak ni tad nije bio rekord. A aktuelni rekord je postavio Sprewell sa 9-9.". S druge strane, neke realno bitnije stvari kao da nemaju mesta u mom mozgu. Čak ide dotle da tu jednoj sestri, koja živi u istom gradu kao i ja, ne mogu da zapamtim ime. I ajd sad, kad sretnem nju to i nekako prodje jer joj se obraćam u prvom licu. Ali kad sretnem njene roditelje ili brata upadam u problem jer moram da pitam kako je i ona. Sonja? Sanja? I svaki put odlučim "e sad ću da ga upamtim!" i to se završi isto - mućak. Rodjendani, godišnjice, zamena ulja, ringla... Sranje.

Ja: Ne mogu da se setim. A ovo si planski odradila, el da?
Ona: Nisam. Samo se namestilo usput.
Ja: Ajd da ti verujem. I gde smo bili? Stvarno me interesuje.
Ona: Ni ja se ne sećam.

N*: Burazeru, pogledaj. Ovo sam vino specijalno nabavio za slavu. Uzeo sam ga pre par nedelja kada sam išao poslom do Negotina. Sovinjon iz Rajačkih pimnica! Pravi pravcati! Znaš ti kakvo je mesto taj Rajac!? Mi, bre, nismo svesni šta imamo u zemlji. Tamo su još Rimljani pravili vino. A, kažu da je tokom devetnasetog veka neka bolest, filoklo... fikolo... filoksera ili tako nešto, zahvatila sve vinograde u Francuskoj i da su oni onda morali da uvezu ogromne količine vina dok im se vinogradi ne zaleče. I znaš odakle su jedino uvozili? Iz naše istočne Srbije. Sa Rajca! Ne da prave ljudi vino na Rajcu, nego je to... Čekaj da ti otvorim da pomirišeš. Da vidiš samo koji je to miris. Ne moraš da piješ, dosta je da udišeš pa da ti čula sva prorade. Da sedneš, na miru... Pošto se pravo vino, kao što je ovo, pravi u miru i tišini... i ti to vino treba i da piješ u miru. I onda će da osetiš kako ono prolazi kroz tebe. I uzdiže te. A, drže vino u pravim drvenim burićima. Od hrastovine. U tim pimnicima starim. Nije u pivnicima - nego u pimnicama. To je ime za te njihove posebne podrume. I, vidiš ovo, kad uzmeš ovako čašu punu belog vina i pogledaš nešto... recimo, kao onaj crveni prekrivač... on tebi izgleda beo, ti ga vidiš belog. E, to je znak da je vino kvalitetno! Saću ja da ti sipam. A, majka će poslužiti neke specijalne sireve koje smo kupili. Gauda i još nekoliko vrsta. Jedan neki budjavi. Joj, videćeš kako to ide uz Sovinjon. Milina. Mis'im, probaćeš pa ćeš da...

Ja: E, burazeru, ja ću pivo da pijem.

Disclaimer: Već neko vreme odlažem, razvlačim i pokušavam da napišem nešto o početku našeg zajedničkog života, o venčanju... Ali, ne ide. Nikako da napravim tekst dovoljno zanimljiv i duhovit. Nikako da trasformišem te idealne stvari koje su se desile u kvalitetnu zajebanciju. I kao zadnji stepenik za preći, svi moji tekstovi, od nedavno, pre objavljivanja moraju da prodju Njenu cenzuru. Zato, umesto teksta o samom životu, evo par crtica iz planiranja istog:

Jednoga dana, ležali smo u nekakvom nežnom zanosu i Ona me je pitala "Kada budemo počeli da živimo zajedno – hoćemo li imati kucu?". Pogledao sam je... Gleda me pravo u oči i trepće okicama. Trepće. Nema šanse da kažem "Ne". Razmišljam o porodičnoj retriverki Sari, kako će se sigurno u skorije vreme ponovo pariti pa bi mogli da uzmemo jedno štene, kako Sara ima svoj boks u dvorištu... I pomislim "Ajde, jebiga, izguraćemo to.".
Ja: Naravno da hoćemo.
Ona: Kuče!? U stanu!?!? Jesi li ti normalan!?!!
Ja: Jebote, ti hoćeš kuče! Ne ja!
Ona: Nije tačno! Samo me je interesovalo kakvi su tvoji planovi.
Ja: Treptala si!
Ona: Nisam!
Ja: Jesi! Uradila si ono tvoje sa očima. Ono kad izgledaš kao zeka neki pufnasti, koji će da eksplodira k’o kasetna ako mu se ne ispuni želja.
Ona: Nisam!
Ja: Jesi. I nećemo imati kuče u stanu!
Ona: A morsko prase?
Ja: Nemoj da si trepnula slučajno.

Nalaženje zajedničkog stana nije nimalo lagan posao. Osim ako vam ga preci nisu ostavili u nasledstvo. Osim problema sa precima, ja sam u priličnom problemu i sa stanodavcima. Nijedan od njih se ne bavi ciljanim marketingom, ne ostavlja nikakve prave i lične informacije u oglasima. Izgleda da se ljudi trude da dobiju na ozbiljnosti. Valjda. Ali, onda, kada ih nazovem zapitkuju me i za najudaljenije delove porodičnog stabla, čitav razvojni i obrazovni put, za to šta mislim o trenutnoj gradskoj vlasti... A za uzvrat ne nude nikakve informacije. Voleo bih da vidim ponudu nalik sledećoj: "Povoljno stan u blizini grobja, bez telefonskog priključka. Ulazna vrata imaju ključ ali mogu i na silu da se otvore.". Odmah bi znao da je ta ponuda sa dušom, taj stan, za mene. Da ima toliko sličnog sa stanovima u kojima sa prethodno živeo. I ovaj stan, naš prvi zajednički, je upravo takav. Jedino što terasa gleda na kontra stranu od groblja. Ali onih dana kada vetar odluči da duva sa lakat krivinom on donese i miris sveća i tamjana.

PS: Igre bez granica zajedničkog života su počele. Juče je prebrojala moje majice – ima ih 42. Onda je pokušala da me natera da te majice popakujem u nekoliko grupa (one koje nosim u svečanim prilikama, one za posao i grad, za po kući, za sport, i one za bacanje). Na kraju sam ih spakovao u dve gomile – dobre i pocepane.

PS no2: U stvari ima ih 45. Nije brojala one iz korpe u kupatilu.

Ako potisnem to što sam inženjer i što, uslovljeno time, ne verujem u stvari poput nagradnih igara, jazz improvizacija, Usaina Bolta, zvaničnu istoriju i 100% voćne sokove... Ako potisnem to, prilično sam siguran da reinkarnacija je stvaran proces.

Ali, meni vera u reinkarnaciju nije potrebna da bih otkrio svoju prošlost u koži Cara Dušana ili Jovanke Orleanke. Ne meni. Prilično sam siguran da sam konstantno bio nekakav bostandžija, sreski pisar ili tome sličan lokalni marginalac kojeg su ljudi voleli. Ako sam nekad i bio renkarniran u cirkusu ne verujem da sam vozio zid smrti, pre će biti da sam vozio onaj raspali kombi kroz ulice i vikao "Neustrašivi Džoni! Samo večeras u vašem gradu! Ples sa smrću na zidu smrti! Neustrašivi Džoni!".

Nadam se da sam imao brze prethodne živote. Čitav život u jedan dan. Ko noćni leptir. Probaš to kako je pa pičiš dalje u sledeću reinkarnaciju. Nadam se da nisam bio lenjivac nikada. Proces varenja od mesec dana!? Garant sam skočio na glavu s grane pre punoletstva. Ili ako sam bio sekvoja? Što se pa ne bi reinkarnirao i u biljke? Život kao sekvoja od 1000 godina, u kojem ne možeš da mrdneš i sporo posmatraš kako svet oko tebe se ludo zabavlja, kako parobrod nastaje i nestaje, pa železnica, pa fudbal, pa Internet jebote!? A ti stojiš i moliš se za udar groma ili dobre ljude iz industrije nameštaja. I taman kada dodju po tebe i poraduješ se da ćeš se ponovo pridružiti svetu bar kao parazit nekakav samo ne drvo opet, tada se pojave paćenici iz kojekakve organizacije za nešto i stave te pod zaštitu. I ti onda mlataraš granama u nadi da ćeš proizvesti zvuk "Ubijteeeee meee!". Al ništa.

I nadam se da izmedju dva života postoji neki medjuprostor, neko medjuvreme kada ti je sećanje na ceo prethodni život dostupno. Ne mora čak da to bude ni vanvremenski i beztelesno, može recimo dok si beba, embrion, larva, semenka... Kad imaš vremena na pretek a obaveza ni na vidiku. I da tada možeš da pogledaš to sećanje i kažeš sebi "Jebem ti, koja sam budala bio! E sad, ovaj naredni život, ima stvarno da se zezam! Da potrošim ceo jedan život samo na glupiranja.". Al sigurno neće da bude tako. Jer vuk dlaku menja al ćud nikad. Garant sam u svakoj reinkarnaciji isti.

ding-dong...
Predsednik kućnog saveta (PKS): Komšija, da nemate možda macolu?

Ovo je moj prvi razgovor sa nekim iz ulaza. Priznajem da čudno počinje, ali sam na izvestan način ipak srećan. Ja sam nov u ulazu. Mislim, čitava zgrada je relativno nova, ali čini mi se da su svi sem mene stigli da izgrade medjukomšijske odnose. Svi sem mene koji samo promumlam nešto i klimnem glavom prilikom retkih susreta u hodniku. Jedini, nepravi, razgovori su oni koje jednom mesečno imam sa blagajnikom iz stana broj 6, kada mu odnosim 350 dinara za održavanje lifta i čistačicu. Razgovaramo o mojoj želji da plaćam samo deo te sume jer živim u prizemlju pa ni ne koristim lift. Blagajnik obično poteže to kako sigurno koristim lift kada idem u vešernicu, a kada mu odgovorim da ni nju ne koristim on kaže "Možda ne sad, ali kada se jednom budeš oženio.". To što ću se oženiti mnogo pre nego što on očekuje ni ne spomenem, a čitav razgovor on svaki put finišhimuje sa "Istu sumu plaćaju svi, bez izuzetaka!".

Ja: Nemam, komšija. A šta će vam to?
PKS: Kako šta će!? Ona djubad, na ćošku, su počela da dižu nekakav zid oko zgrade! Pa neće to da može tako! Da oni maltretiraju čitav pošten komšiluk!?

Ta "djubrad" su stanari zgrade 34, lucky bastardi koji jedini u kraju imaju čitav parking ispod zgrade. Iz nekih, meni nejasnih, razloga njima jako smeta što ostatak komšiluka koristi prazna parking mesta ispred njihove zgrade. Pre oko mesec dana su, posle sijaset epizoda sapunice sa Gradskom parking službom i nenim paucima, podigli metalne stubiće spojene lancima i tako ogradili ta mesta koja ni oni neće koristiti sem baš, baš retko. Stubići nisu dugo izdržali već ih je neko, vrlo moguće macolom, srušio. Ovo sa zidićem je sledeći korak, mnogo drastičniji i koji ukida ta parking mesta apsolutno svima. Šta planiraju sa prostorom iza zida ne znam ali ćemo mi, komšiluk, po svemu sudeći jurišati na taj zid k'o Mongoli na Kineski, sa sve macolama u rukama.

ding-dong...
Ja: I šta bi komšija? Jeste li srušili zid?
PKS: Ne, nego... ovaj... Kada budu priveli kraju ili završili. Ne isplati se sad.
Ja: Aha.
PKS: Nego, komšo, treba nam vaša pomoć.
Ja: Dooobrooooo....
PKS: Ljudi iz komšiluka smo odlučili da se svi skupimo i iskažemo svoj stav. Svoj protest, jelte. I obavestićemo medije, oni će doći i...
Ja: Kako to mislite da izvedete?
PKS: Ne bi trebalo da bude problema, zvala je već neka gospodja iz ulaza pored, njena ćerka je nešto na Studiu B. A, za Kurir radi momak jedne...
Ja: Ma, nisam na to mislio. Kako će se protestovati?
PKS: Blokiraćemo ulicu!
Ja: Našu ulicu?
PKS: Pa... da.
Ja: Naša ulica je jednosmerna. A i nije baš da ima razloga da neko prolazi njom, sem ako živi ovde.
PKS: Mislite da rešenje baš i nije...
Ja: Siguran sam u to. Apsolutno ne zvuči medijski atraktivno.
PKS: Doći će novinari... Oni će doći... Sigurno...
Ja: Moguće. Samo šta će preneti?
PKS: ...
Ja: Komšija, žao mi je ali ne mogu da vam se pridružim. Znate, obećao sam devojci da ću otići da pomognem njenom komšiluku na Voždovcu u borbi protiv Merkatora. Oni su takodje ugnjetavani i pokrenuli su akciju "Stop represiji nad navijač...", ovim, bre... "Stop represiji nad vozačima bez parking mesta".
PKS: Zaista?
Ja: Pa, da. Ti Slovenci ih baš maltretiraju tamo, prava invazija na komšiluk i parking prostor. Samo što oni blokiraju Vojvode Stepe, a to je, znate, baš velika ulica. Možda kad bi i vi ovde prorazmislili pa promenili lokaciju...
PKS: Da, da, da...
Ja: Imamo i mi pravih ulica u okolini...
PKS: Idem odmah da porazgovaram sa komšijama!

Nešto kasnije izlazim i zatičem rulju dobrih ljudi iz komšiluka, njih dvadesetak, kako učestvuje u ekipnom pravljenju budala od sebe i ipak blokira naše sokače. Možda i namerno, a možda i nesvesno obzirom da raspravljaju medjusobno pa ni ne registruju neku devojku u Yarisu koja pokušava da prodje a valjda ju je strah da legne na sirenu. Blokada u najjadnijem izdanju. Do duše, imaju i par transparenata. Jedan ne vidim šta poručuje jer je crvenom bojom pisano po svetlucavo plavom kartonu. A, drugi je valjda prvi srpski transparent ikada sa negativnom konteksom o Kosovu. Piše: "Nije vam ovo Kosovo pa da se ogradjujete zidovima!".

Iskradam se sa strane i odlazim ka svom, neblokiranom, autu. Žao mi je što se nisam nešto više umešao pa da ih ubedim da oborimo par kontejnera, tu u ulici, u sklopu blokade iste i pravljenja barikade. Nije da bi to nešto pomoglo poenti našeg protesta, već sam uvek želeo da to uradim na onim političkim protestima ali nisam imao muda zbog blizine kordona. Nikad pravi demonstrant od mene, ni tad ni sad. Potrudiću se ubuduće da bar budem komšija dobar.

Ja sam jedan od onih muškaraca koji sa sobom nosi materijal za čitanje kada ide u najintimniju prostoriju. Redje knjige, uglavnom novine. Ako ima, onda današnji "Sportski Žurnal". Ako ne, onda jučerašnji za slučaj da sam nešto preskočio. Ako ne ni to onda neki sa gomile iz špajiza. Ako čak ni to ne, onda današnji "Blic", ili "Press", ili... Prioriteti su očigledni. I ja sam jedan od pravih muškaraca, onih koji čitaju ne-sportske novine od poslednje strane, zatim predju ovlaš preko čitulja i zakucaju na sisama vestima sa estrade. Osim za čitanje, ova prostorija je odlična i za samopreispitivanje. U njoj vreme teče sporije, nema pritisaka i uznemiravanja, nikakvog odvlačenja pažnje... Čak se i komšijin unsecured wireless čudno reflektuje od pločica pa je u njoj skroz neupotrebljiv... I tako sve dok neko drugi lupanjem po vratima ne krene da nameće i svoje pravo na deljenu teritoriju.

Kupatilo (i v.d. WC-a) u našem stanu je sasvim specifično. Defektno. Tačno zamišljam Bucka Glavnog Majstora na Izvodjenju Gradjevinskih Radova (podizvodjač, najverovatnije) kako ulazi unutra sa listom za čekiranje: "Kada, komada jedan. Lavabo, komada jedan... Ok, sve je tu. ’ajmo, sledeća prostorija.". Svi elementi su prisutni, jebeš raspored. Tako mi sad na jednoj strani imamo hektar brisanog prostora koji uglavnom služi za oklizavanje po mokrim pločicama i za izležavanje u vrelim letnjim danima. Dok se na drugoj strani guraju lavabo, šolja i veš mašina (jer je i priključak tu). No, ta zgusnutost ima i svoju neočekivanu dobru stranu. Kada ujutru ustanem bunovan nekako odgegam do šolje, sednem i telo krene da pada polako unapred... Sve dok se čelo ne nasloni na hladni obod lavaboa. Tako ostajem do trenutka kada ta hladnoća najzad probije do mozga i ja postanem svestan svoje probudjenosti. Napravio sam svoj jutarnji ritual, stekao i automatizivanu radnju zbog koje sam se par puta u nekim hotelima prosuo po pločicama jer lavaboa nije bilo "gde treba".

Kada se vraćam kući sa nekog puta jako se radujem. Radujem se jer znam da me sad i Ona sigurno čega i da je sigurno stigla da spremi neku opaku hranu. Radujem se svojoj porodici, Dual Core-u sa 4GB RAM-a, vučjaku Duletu i retriverki Sari... I kada stignem, i podelim radost i poklone, krene da me hvata nervoza. Cupkam, trljam dlanove o farmerice, premeštam neke stvari po policama par santima levo-desno... Dok ne ugrabim priliku da šmugnem, zaključam se, sednem i spustim glavu na lavabo... I tek tad postanem potpuno svestan Toga. Da sam kući.

Nikad ne veruj ženi koja laže, psu koji ne laje, niti čoveku koji kaže da najbolje vozi kada je pijan. Naročito ne ovom poslednjem, u pitanju je teška kombinacija bezobrazluka, bahatosti i egotripa. Osim kada je naš A* u pitanju. On zaista najbolje vozi kad je pijan. Ne prelazi 30km/h. I ne ubacuje u treću brzinu. To je delom jer nije siguran da bi mogao posle da pogodi i vrati u drugu, no sreća da time i nije u problemu jer njegova Lada može da krene i iz druge pa ni ne mora da koristi menjač. A delom je jer periodično dobija napade panike "Aaa, put mi se sužava! Sužava mi se put!".

Osim što je A* najbezbedni vozač koga poznajemo, čak i kada je pijan i izuzimajući Stevu Žigona iz "Priča iz majstorske radionice", njemu dajemo da vozi jer uvek procenimo da nije dovoljno pijan da bi pevao s ostalima. To je vrsta kazne u nađem društvu. Volimo da pevamo dok se vozimo i ne želimo da nam neka trezna individua uništava višeglasno asimetrično izvodjenje pesama kao što su "Uvenuće narcis beli" Jašara Ahmedovskog, "Aut" Ekatarine Velike ili " Whatta man" od Salt’n’Pepa.

Ja: Ajmo onu Ruzmarin!! Još nosim na reveru...
R*: ...na stolu mi pisma da joj dam...
Ja: ...slika da joj dam!!
N*: O, sranje. Oooo... Sranje. Sranje!
R*: Ide pismaaaa!!!
Ja: Ne izmišljaj, bre, molim te. Lepo kaže slika. Šta pisma!? Kao, puno pisama ima na stolu!? Hoće čovek sliku zajedničku da pokloni toj aspidi!
R*: Šta je aspida, aman!?
Ja: Žena-zmija.
R*: Aaa...
N*: SRA-NJE!
R*: Dobro, de, kume, ženiš se sutra i sad ti je malo kasno da shvatiš u šta si se uvalio.
N*: Ma, nije, bre, to...

Onda nam je N* objasnio kako je obećao majki svoje buduće da će kada krene u grad, na momačko, svratiti u neku od cvećara, koje su tad još uvek radile, i kupiti ruzmarin za sutrašnje kićenje svatova. Naravno, zaboravio je...

N*: Gde sad da nadjem ruzmarin, jebem mu!?
G*: A, da probamo kod baka Kate u dvorištu?

G* je jedan od onih karaktera koje svako društvo ima. Isti je onaj lik iz serije "Crni Guja", onaj što nije ni Crni Guja, ni Boldrick, nego je onaj treći buljavi. Pogubljen u vremenu i prostoru, što nije prepreka da ga stalno šaljemo kad nešto treba da se vidi ili kupi. Uglavnom ćuti, ali povremeno izadje sa nekom genijalnom idejom nakon koje, po pravilu, završavamo u još većim govnima nego što su ona iz kojih smo krenuli.

Ispostavilo se da je izvesna baka Kata prijateljica G*-ove bake. Jedna od onih sa subotnjeg bridža. Ta ekipa bakica Subotom, umesto da poput regularnih baka gleda nedeljnu retrospektivu latino serija, karta bridža. I ispostavilo se da je jednom prilikom G*-ova baka rekla "Kod baka Kate u dvorištu je tako divno procvetao ruzmarin.". Bar G* sve to tvrdi.

Prikrali smo se dvorištu i preskočili ogradu bez problema. Svi oslim G*-a, koji je zakačio za onaj šiljak na vrhu i aterirao u neki žbun.
G*: Bedak, čoveče, a mislio sam da obučem ove pantalone sutra za svadbu.

Nakon minut-dva...

Ja: Je li, braćo, zna li iko kako izgleda ruzmarin uopšte!? El’ to raste na drvetu ili je kao žbun?
N*: Ma, ćuti bre i čupaj šta stigneš!

Nikada nisam video kako zaista izgleda neki kraj nakon što tornado prodje tuda. Te detalje nisam video, na TV-u uvek daju neke snimke sa visine odakle sve deluje samo kao gomila nabacanih sivih boja. Ali, pretpostavljam da prilično liči na baka Katino dvorište, nakon što smo mi završili s njim.

***

Buduća tašta: Evo su i moji labudovi stigli!

Cmok. Cmok. Na eks. Na eks...

Buduća tašta: A ruzmarin? Niste zaboravili?
N*: Ma, kakvi, majka. Kod mene je sve u gepeku.

Kada smo otvorili gepek unutra je bilo: tri paradajiza, nekoliko onih cvetova što rastu u grozdu (djul valjda, ili zumbul), dve grane pune trešanja, desetak belih ruža, neki ljubičasti smrdljevak sa sve saksijicom i gomila raznorazne trave koja sigurno nije ruzmarin. I taštu je napala pčela iz gepeka.

***

Sve je na kraju ispalo dobro. Ruzmarin je donela neka tetka. G* se smuvao sa kumom. A, A* nas je opet vozio kući.