čet - 25.02.2010
Protivu enologije
N*: Burazeru, pogledaj. Ovo sam vino specijalno nabavio za slavu. Uzeo sam ga pre par nedelja kada sam išao poslom do Negotina. Sovinjon iz Rajačkih pimnica! Pravi pravcati! Znaš ti kakvo je mesto taj Rajac!? Mi, bre, nismo svesni šta imamo u zemlji. Tamo su još Rimljani pravili vino. A, kažu da je tokom devetnasetog veka neka bolest, filoklo... fikolo... filoksera ili tako nešto, zahvatila sve vinograde u Francuskoj i da su oni onda morali da uvezu ogromne količine vina dok im se vinogradi ne zaleče. I znaš odakle su jedino uvozili? Iz naše istočne Srbije. Sa Rajca! Ne da prave ljudi vino na Rajcu, nego je to... Čekaj da ti otvorim da pomirišeš. Da vidiš samo koji je to miris. Ne moraš da piješ, dosta je da udišeš pa da ti čula sva prorade. Da sedneš, na miru... Pošto se pravo vino, kao što je ovo, pravi u miru i tišini... i ti to vino treba i da piješ u miru. I onda će da osetiš kako ono prolazi kroz tebe. I uzdiže te. A, drže vino u pravim drvenim burićima. Od hrastovine. U tim pimnicima starim. Nije u pivnicima - nego u pimnicama. To je ime za te njihove posebne podrume. I, vidiš ovo, kad uzmeš ovako čašu punu belog vina i pogledaš nešto... recimo, kao onaj crveni prekrivač... on tebi izgleda beo, ti ga vidiš belog. E, to je znak da je vino kvalitetno! Saću ja da ti sipam. A, majka će poslužiti neke specijalne sireve koje smo kupili. Gauda i još nekoliko vrsta. Jedan neki budjavi. Joj, videćeš kako to ide uz Sovinjon. Milina. Mis'im, probaćeš pa ćeš da...
Ja: E, burazeru, ja ću pivo da pijem.
i kako mi je ovo leglo, ja vina slabo volem i ne razaznajem, i uvek sam se pitala ko od svih tih tresača čaša, šmrkača i grgoljaša (sa mojim ćaletom na čelu - 'da dekantujemo malo da prodiše') stvarno zna šta pije eto makar i toliko, da li je vino kvalitetno ili ne....
On kaže da vino mora da ispuni 3 uslova:
1) da ga ima puno
2) da je jevtino
3) da mož da se pije
Jednu sam dao seši, ona i njen dragi odmah sljuštili, kažu - ok, ti je to vino.
A ja i moja draga sve čekali neku posebnu priliku da otvorimo našu flašu, da nešto kao mnogo važno proslavimo. Te da ona diplomira, te da se zaposli...
Na kraju je rezignirano popismo jedno veče bez nekog posebnog razloga.
Mesec dana posle toga, vidim isto to vino u novobeogradskoj IDEI na nekom sniženju 599 dindži... :-(
samo je bitno da je pivce tu! :)
@goblin: eksperimentalno sam ustvrdio da uz domaća piva najbolje ide sir iz frižidera. onaj koji imaš. onaj koji nemaš - ne ide.
Jao, kako je dobar gulas bio sa jedno pola litre istog!!!!!
PS
Gulas s pivom nikad nisam pravila. Ali pivo jesam popila.
~ Još dok sam bio u gimnaziji počeo sam da skupljam vina.
Isprva su to bila obična i jeftina pa sve kvalitetnija i skuplja. Tada sam još i pio alkohol, retko i umereno i to samo vino. Ćale je od tad pio sve više i više, što je dovelo do toga da se meni alkohol ogadi. Tako sam i digao ruke od svoje kolekcije. Ćale je preuzeo stvar u svoje ruke ali ne tako što je popio sve što sam prikupio godinama nego tako što je oplemenio kolekciju sa novim, kvalitetnijim i skupljim flašama. Ljubitelj vinjaka postao je ozbiljan kolekcionar vina. A kod mene, evo trinaesta godina kako nisam okusio alkohol... ~
bdw... kako to da na voliš slovo N a ‚‚zoveš‚‚ se na isto?
što se tiče slova "N" - kako da pobediš "strah", osim ako mu se ne suprostaviš? ;)
uto - 24.11.2009
Pred-zajednički život
Disclaimer: Već neko vreme odlažem, razvlačim i pokušavam da napišem nešto o početku našeg zajedničkog života, o venčanju... Ali, ne ide. Nikako da napravim tekst dovoljno zanimljiv i duhovit. Nikako da trasformišem te idealne stvari koje su se desile u kvalitetnu zajebanciju. I kao zadnji stepenik za preći, svi moji tekstovi, od nedavno, pre objavljivanja moraju da prodju Njenu cenzuru. Zato, umesto teksta o samom životu, evo par crtica iz planiranja istog:
Jednoga dana, ležali smo u nekakvom nežnom zanosu i Ona me je pitala "Kada budemo počeli da živimo zajedno – hoćemo li imati kucu?". Pogledao sam je... Gleda me pravo u oči i trepće okicama. Trepće. Nema šanse da kažem "Ne". Razmišljam o porodičnoj retriverki Sari, kako će se sigurno u skorije vreme ponovo pariti pa bi mogli da uzmemo jedno štene, kako Sara ima svoj boks u dvorištu... I pomislim "Ajde, jebiga, izguraćemo to.".
Ja: Naravno da hoćemo.
Ona: Kuče!? U stanu!?!? Jesi li ti normalan!?!!
Ja: Jebote, ti hoćeš kuče! Ne ja!
Ona: Nije tačno! Samo me je interesovalo kakvi su tvoji planovi.
Ja: Treptala si!
Ona: Nisam!
Ja: Jesi! Uradila si ono tvoje sa očima. Ono kad izgledaš kao zeka neki pufnasti, koji će da eksplodira k’o kasetna ako mu se ne ispuni želja.
Ona: Nisam!
Ja: Jesi. I nećemo imati kuče u stanu!
Ona: A morsko prase?
Ja: Nemoj da si trepnula slučajno.
Nalaženje zajedničkog stana nije nimalo lagan posao. Osim ako vam ga preci nisu ostavili u nasledstvo. Osim problema sa precima, ja sam u priličnom problemu i sa stanodavcima. Nijedan od njih se ne bavi ciljanim marketingom, ne ostavlja nikakve prave i lične informacije u oglasima. Izgleda da se ljudi trude da dobiju na ozbiljnosti. Valjda. Ali, onda, kada ih nazovem zapitkuju me i za najudaljenije delove porodičnog stabla, čitav razvojni i obrazovni put, za to šta mislim o trenutnoj gradskoj vlasti... A za uzvrat ne nude nikakve informacije. Voleo bih da vidim ponudu nalik sledećoj: "Povoljno stan u blizini grobja, bez telefonskog priključka. Ulazna vrata imaju ključ ali mogu i na silu da se otvore.". Odmah bi znao da je ta ponuda sa dušom, taj stan, za mene. Da ima toliko sličnog sa stanovima u kojima sa prethodno živeo. I ovaj stan, naš prvi zajednički, je upravo takav. Jedino što terasa gleda na kontra stranu od groblja. Ali onih dana kada vetar odluči da duva sa lakat krivinom on donese i miris sveća i tamjana.
PS: Igre bez granica zajedničkog života su počele. Juče je prebrojala moje majice – ima ih 42. Onda je pokušala da me natera da te majice popakujem u nekoliko grupa (one koje nosim u svečanim prilikama, one za posao i grad, za po kući, za sport, i one za bacanje). Na kraju sam ih spakovao u dve gomile – dobre i pocepane.
PS no2: U stvari ima ih 45. Nije brojala one iz korpe u kupatilu.
@Grof:Znam da jeste. Ali, Orvel :))))))))
Kako je bio u pravu :)...
Srecno u potrazi za stanom!
tačnije 45. ako prebrojiš i one iz korpe u kupatilu.
moram ga jednom izbaciti naplje...
Al' nisu.
I bolno se dokaze, pogotovo u slucaju namestaja, nogice i prstica.
@Shule: znači, obio ti se retriver o glavu? šteta.
@Morticia: pa sad, ako ja dobro skontah... nadam se da te zamke nećemo da uvodimo u naš zajednički život.
a ono sa rezervnom mašinom odnosilo se na... ljubavnicu. baš mi nešto toplo oko srca kad vidim da ima onih kojima tako nešto ne pada na pamet, a jesu pametni.
Sad ozbiljno. Tj. ako uspem, od smeHa i treptanja! Zajednicki zivot ti je, dragi moj, kaze ti moje veliko iskustvo, sto prilici dami mojih godina i svega ostalog (da ne spominjem, ali evidentiraj), vezba tolerancije. Nazalost, ume da u nekom trenutku postane jaca o ljubavi, a sve dok jedan obar krevet sa svim dodacima to moze da ispravi, ok je. Kad primetis da vise ne razgovarate, uf, tu je kvaka! Jer razgovorom i tolerancijom se sve moze prevazici!
Uzivaj! aj neki pikantniji detalj, sta samo kukas! I pocni da prebrojavas njene cipele!
@MMMila: Ne kukam, zaista. A za to s majicama... Njih ima 45, ali uglavnom vrtim 20ak istih koje nosim... Ima da se pegla, ali mislim da nije bas toliko strasno koliko zvuci. I hvala na savetu.
Sviđa mi se vetrova lakat krivina, skoro namirisah tamjan i sveće:)
Uživkajte:) A retriver je dobra proba za klince, kad se jednom obavežeš, nema nazad:))
sre - 19.08.2009
Reinkarnacija
Ako potisnem to što sam inženjer i što, uslovljeno time, ne verujem u stvari poput nagradnih igara, jazz improvizacija, Usaina Bolta, zvaničnu istoriju i 100% voćne sokove... Ako potisnem to, prilično sam siguran da reinkarnacija je stvaran proces.
Ali, meni vera u reinkarnaciju nije potrebna da bih otkrio svoju prošlost u koži Cara Dušana ili Jovanke Orleanke. Ne meni. Prilično sam siguran da sam konstantno bio nekakav bostandžija, sreski pisar ili tome sličan lokalni marginalac kojeg su ljudi voleli. Ako sam nekad i bio renkarniran u cirkusu ne verujem da sam vozio zid smrti, pre će biti da sam vozio onaj raspali kombi kroz ulice i vikao "Neustrašivi Džoni! Samo večeras u vašem gradu! Ples sa smrću na zidu smrti! Neustrašivi Džoni!".
Nadam se da sam imao brze prethodne živote. Čitav život u jedan dan. Ko noćni leptir. Probaš to kako je pa pičiš dalje u sledeću reinkarnaciju. Nadam se da nisam bio lenjivac nikada. Proces varenja od mesec dana!? Garant sam skočio na glavu s grane pre punoletstva. Ili ako sam bio sekvoja? Što se pa ne bi reinkarnirao i u biljke? Život kao sekvoja od 1000 godina, u kojem ne možeš da mrdneš i sporo posmatraš kako svet oko tebe se ludo zabavlja, kako parobrod nastaje i nestaje, pa železnica, pa fudbal, pa Internet jebote!? A ti stojiš i moliš se za udar groma ili dobre ljude iz industrije nameštaja. I taman kada dodju po tebe i poraduješ se da ćeš se ponovo pridružiti svetu bar kao parazit nekakav samo ne drvo opet, tada se pojave paćenici iz kojekakve organizacije za nešto i stave te pod zaštitu. I ti onda mlataraš granama u nadi da ćeš proizvesti zvuk "Ubijteeeee meee!". Al ništa.
I nadam se da izmedju dva života postoji neki medjuprostor, neko medjuvreme kada ti je sećanje na ceo prethodni život dostupno. Ne mora čak da to bude ni vanvremenski i beztelesno, može recimo dok si beba, embrion, larva, semenka... Kad imaš vremena na pretek a obaveza ni na vidiku. I da tada možeš da pogledaš to sećanje i kažeš sebi "Jebem ti, koja sam budala bio! E sad, ovaj naredni život, ima stvarno da se zezam! Da potrošim ceo jedan život samo na glupiranja.". Al sigurno neće da bude tako. Jer vuk dlaku menja al ćud nikad. Garant sam u svakoj reinkarnaciji isti.
s tobom odbijam da razgovaram od kad si mi sklonio trubadura s table! znaš ti vrlo dobro o čemu pričam.
ja tvrdim da se morski konjici, kada ih niko ne snima, najludje provode. to uopšte nije loša reinkarnacija.
i hvala :)
@sanja:
da skakućem tamo-vamo izmedju svetova? može ako postoji neki popust na česte prelete, smorio bi se stalno na jednom svetu a da znam da postoje i drugi. zamisli, paralelna Srbija!
Tooo!
I nadam se da sam bar jednom imao osvetničku reinkarnaciju, direkt iz miša u rotvajlera pa da vidimo koje mačke crnu vunicu predu!
@Sizif:
Neka dodju, lelemudi, i negativan marketing je dobar marketing.
Znaš ti šta bi to značilo za posećenost ovog bloga?
ne znam koje su im boje gaće, znam samo da ih recikliraju.
zelene gaće nose oni šumski patuljci. i to sa cvetićima.
voleo bih da se reinkarniram u šumskog patuljka.
Kad sam elaborirala to, za dalje mi je svejedno! Ja sam cista energija! I kraj. I tacka. To sto mi je ova masa (auuu, povecala se godinama), to je samo greska ove inkarnacije. U sledecoj cu garant biti koza! Samo pasem, i ni o cemu ne razmisljam!
šta fali kozici? ko se bar jednom nije reinkarnirao u neko od bića s papcima taj se nije ni reinkarnirao!
@MMMila:
Ako ima Boga i ako je pravedan, svi inženjeri u sledećim reinkarnacijama vode mirne i bezstresne živote. U paralelnom svetu bez menadžmenta :)
@Connor MacLeod:
Nemoj da mi se reinkr... tu po komentarima, si čuo?
I dugosilazni je akcenat. Na prvom slogu. U zabačenim krajevima Istočne Srbije. Za ostale ne znam.
Ja mogu da reinKARIRAM u Zoroa jedino ako se reinKARNIRAM u kapetana Ramona, njegovog zakletog neprijatelja, Pa da reinKARIRAM otpozadi.
ako nastaviš s ovim provokacijama reinkarniraću se u depilator. felerični. pa da vidim kad ćeš sledeći put noge da sredjuješ!
Zato sad jos vise zelim da budem koza, makar ovca! Nista opasno, onako naivno nesto, nikako rogovi (shuta koza, moze)! Cisto da me mane ova stresna profesija, o svemoguci Denekine!
Nego, mani se shale, ne mosh se reinkarnirati u nezivo nesto! Znaci, ostaje ti sekvoja, pa ces preskociti koju reinkarnaciju! Ako ti je do toga.
A sto se tice akcenta, ja bih ga pre stavio na ono "liz", akcenat jel, i to kratki uzlazni, opet mislim na akcenat, jel, jer mi suknjica i nije bas tooooliko kratka.
*zekana uputjuje otegnuti zvizhduk dechaku u suknjitzi :o)))
za Škote sam siguran da jesu, nažalost. jedino ako im odfikariš glavu, al to mi je malo degutantno, ipak sam ja bostandžija.
ja zvao i onu Bećković da joj ponudim da rečenica bude i kandidat za utisak nedelje, al nije htela da prihvati :(
@Sale:
fala, fala... za jazz vidi malo iznad kao odgovor romantičarki.
@ludaja:
kurad tatina :D
uto - 21.07.2009
Dobrokomšijski odnosi
ding-dong...
Predsednik kućnog saveta (PKS): Komšija, da nemate možda macolu?
Ovo je moj prvi razgovor sa nekim iz ulaza. Priznajem da čudno počinje, ali sam na izvestan način ipak srećan. Ja sam nov u ulazu. Mislim, čitava zgrada je relativno nova, ali čini mi se da su svi sem mene stigli da izgrade medjukomšijske odnose. Svi sem mene koji samo promumlam nešto i klimnem glavom prilikom retkih susreta u hodniku. Jedini, nepravi, razgovori su oni koje jednom mesečno imam sa blagajnikom iz stana broj 6, kada mu odnosim 350 dinara za održavanje lifta i čistačicu. Razgovaramo o mojoj želji da plaćam samo deo te sume jer živim u prizemlju pa ni ne koristim lift. Blagajnik obično poteže to kako sigurno koristim lift kada idem u vešernicu, a kada mu odgovorim da ni nju ne koristim on kaže "Možda ne sad, ali kada se jednom budeš oženio.". To što ću se oženiti mnogo pre nego što on očekuje ni ne spomenem, a čitav razgovor on svaki put finišhimuje sa "Istu sumu plaćaju svi, bez izuzetaka!".
Ja: Nemam, komšija. A šta će vam to?
PKS: Kako šta će!? Ona djubad, na ćošku, su počela da dižu nekakav zid oko zgrade! Pa neće to da može tako! Da oni maltretiraju čitav pošten komšiluk!?
Ta "djubrad" su stanari zgrade 34, lucky bastardi koji jedini u kraju imaju čitav parking ispod zgrade. Iz nekih, meni nejasnih, razloga njima jako smeta što ostatak komšiluka koristi prazna parking mesta ispred njihove zgrade. Pre oko mesec dana su, posle sijaset epizoda sapunice sa Gradskom parking službom i nenim paucima, podigli metalne stubiće spojene lancima i tako ogradili ta mesta koja ni oni neće koristiti sem baš, baš retko. Stubići nisu dugo izdržali već ih je neko, vrlo moguće macolom, srušio. Ovo sa zidićem je sledeći korak, mnogo drastičniji i koji ukida ta parking mesta apsolutno svima. Šta planiraju sa prostorom iza zida ne znam ali ćemo mi, komšiluk, po svemu sudeći jurišati na taj zid k'o Mongoli na Kineski, sa sve macolama u rukama.
ding-dong...
Ja: I šta bi komšija? Jeste li srušili zid?
PKS: Ne, nego... ovaj... Kada budu priveli kraju ili završili. Ne isplati se sad.
Ja: Aha.
PKS: Nego, komšo, treba nam vaša pomoć.
Ja: Dooobrooooo....
PKS: Ljudi iz komšiluka smo odlučili da se svi skupimo i iskažemo svoj stav. Svoj protest, jelte. I obavestićemo medije, oni će doći i...
Ja: Kako to mislite da izvedete?
PKS: Ne bi trebalo da bude problema, zvala je već neka gospodja iz ulaza pored, njena ćerka je nešto na Studiu B. A, za Kurir radi momak jedne...
Ja: Ma, nisam na to mislio. Kako će se protestovati?
PKS: Blokiraćemo ulicu!
Ja: Našu ulicu?
PKS: Pa... da.
Ja: Naša ulica je jednosmerna. A i nije baš da ima razloga da neko prolazi njom, sem ako živi ovde.
PKS: Mislite da rešenje baš i nije...
Ja: Siguran sam u to. Apsolutno ne zvuči medijski atraktivno.
PKS: Doći će novinari... Oni će doći... Sigurno...
Ja: Moguće. Samo šta će preneti?
PKS: ...
Ja: Komšija, žao mi je ali ne mogu da vam se pridružim. Znate, obećao sam devojci da ću otići da pomognem njenom komšiluku na Voždovcu u borbi protiv Merkatora. Oni su takodje ugnjetavani i pokrenuli su akciju "Stop represiji nad navijač...", ovim, bre... "Stop represiji nad vozačima bez parking mesta".
PKS: Zaista?
Ja: Pa, da. Ti Slovenci ih baš maltretiraju tamo, prava invazija na komšiluk i parking prostor. Samo što oni blokiraju Vojvode Stepe, a to je, znate, baš velika ulica. Možda kad bi i vi ovde prorazmislili pa promenili lokaciju...
PKS: Da, da, da...
Ja: Imamo i mi pravih ulica u okolini...
PKS: Idem odmah da porazgovaram sa komšijama!
Nešto kasnije izlazim i zatičem rulju dobrih ljudi iz komšiluka, njih dvadesetak, kako učestvuje u ekipnom pravljenju budala od sebe i ipak blokira naše sokače. Možda i namerno, a možda i nesvesno obzirom da raspravljaju medjusobno pa ni ne registruju neku devojku u Yarisu koja pokušava da prodje a valjda ju je strah da legne na sirenu. Blokada u najjadnijem izdanju. Do duše, imaju i par transparenata. Jedan ne vidim šta poručuje jer je crvenom bojom pisano po svetlucavo plavom kartonu. A, drugi je valjda prvi srpski transparent ikada sa negativnom konteksom o Kosovu. Piše: "Nije vam ovo Kosovo pa da se ogradjujete zidovima!".
Iskradam se sa strane i odlazim ka svom, neblokiranom, autu. Žao mi je što se nisam nešto više umešao pa da ih ubedim da oborimo par kontejnera, tu u ulici, u sklopu blokade iste i pravljenja barikade. Nije da bi to nešto pomoglo poenti našeg protesta, već sam uvek želeo da to uradim na onim političkim protestima ali nisam imao muda zbog blizine kordona. Nikad pravi demonstrant od mene, ni tad ni sad. Potrudiću se ubuduće da bar budem komšija dobar.
Ukratko, ja se odselila iz petospratnice u kucu, i uzivam sto nemam ni komsije, ni zavese! A sto se tice blokade puta, ulice, ima jednom da probam! Stvarno! Makar i sama!
Tog Kineza s tenkovima nisam vidla, daj link.
A ne, ja cu neki manji! A ne bih pred tenk, nesto mi glomazan! Kud da on ide mojim putem. Ja cu, recimo, pred postara! I povescu kucu Mukija! (koji ne podnosi postara) Jao, kad ga isprepadamo, ima da bude u svim novinama!!!
Ma kako bilo, mnogo bi puteva u Srbiji bilo lako blokirati, gledam sad nesto, sve neke cuprijice, onako male, preko kanala, pa obilizak je tri sata jahanja!
Prolupah!
čet - 11.06.2009
ЊЦ
Ja sam jedan od onih muškaraca koji sa sobom nosi materijal za čitanje kada ide u najintimniju prostoriju. Redje knjige, uglavnom novine. Ako ima, onda današnji "Sportski Žurnal". Ako ne, onda jučerašnji za slučaj da sam nešto preskočio. Ako ne ni to onda neki sa gomile iz špajiza. Ako čak ni to ne, onda današnji "Blic", ili "Press", ili... Prioriteti su očigledni. I ja sam jedan od pravih muškaraca, onih koji čitaju ne-sportske novine od poslednje strane, zatim predju ovlaš preko čitulja i zakucaju na sisama vestima sa estrade. Osim za čitanje, ova prostorija je odlična i za samopreispitivanje. U njoj vreme teče sporije, nema pritisaka i uznemiravanja, nikakvog odvlačenja pažnje... Čak se i komšijin unsecured wireless čudno reflektuje od pločica pa je u njoj skroz neupotrebljiv... I tako sve dok neko drugi lupanjem po vratima ne krene da nameće i svoje pravo na deljenu teritoriju.
Kupatilo (i v.d. WC-a) u našem stanu je sasvim specifično. Defektno. Tačno zamišljam Bucka Glavnog Majstora na Izvodjenju Gradjevinskih Radova (podizvodjač, najverovatnije) kako ulazi unutra sa listom za čekiranje: "Kada, komada jedan. Lavabo, komada jedan... Ok, sve je tu. ’ajmo, sledeća prostorija.". Svi elementi su prisutni, jebeš raspored. Tako mi sad na jednoj strani imamo hektar brisanog prostora koji uglavnom služi za oklizavanje po mokrim pločicama i za izležavanje u vrelim letnjim danima. Dok se na drugoj strani guraju lavabo, šolja i veš mašina (jer je i priključak tu). No, ta zgusnutost ima i svoju neočekivanu dobru stranu. Kada ujutru ustanem bunovan nekako odgegam do šolje, sednem i telo krene da pada polako unapred... Sve dok se čelo ne nasloni na hladni obod lavaboa. Tako ostajem do trenutka kada ta hladnoća najzad probije do mozga i ja postanem svestan svoje probudjenosti. Napravio sam svoj jutarnji ritual, stekao i automatizivanu radnju zbog koje sam se par puta u nekim hotelima prosuo po pločicama jer lavaboa nije bilo "gde treba".
Kada se vraćam kući sa nekog puta jako se radujem. Radujem se jer znam da me sad i Ona sigurno čega i da je sigurno stigla da spremi neku opaku hranu. Radujem se svojoj porodici, Dual Core-u sa 4GB RAM-a, vučjaku Duletu i retriverki Sari... I kada stignem, i podelim radost i poklone, krene da me hvata nervoza. Cupkam, trljam dlanove o farmerice, premeštam neke stvari po policama par santima levo-desno... Dok ne ugrabim priliku da šmugnem, zaključam se, sednem i spustim glavu na lavabo... I tek tad postanem potpuno svestan Toga. Da sam kući.
napushanovićeva kuća je gde su i napushanovićevi ЊЦ-ovi! mnogo mnogo glupo zvuči, al može i tako.
@TomSojer
svako ima svoju stvar pretpostavljam, koju nigde drugo ne mož da nadje. e sad, to što je moja ЊЦ, to je moj problem. mislim da su papuče razumniji izbor ,)
meni su nekako te dve stvari (lavabo i ЊЦ) nerazdvojive. a ЊЦ nije samo ЊЦ-šolja.
Kad budem pravila kutju, WC i kupatilo ce mi biti bas po mojoj volji! Ima da se potrudim! Samo se onda bojim nenadanih (a usranih, s oprostenjem) gostiju!
(da, kupatilo mi je izuzetno sitno i prenatrpano pa do takvog sklopa može doć')
nezamenjivo!
Prochito sam sve Dudarimove postove, pa sam trazheci neshto dok chekam sledeci njegov post dosho kod Napushanovica. Obradovah se bash! - Naime chovek slusha slichnu muziku (Block Out i Bjesovi - dovoljno), voli sport (i ja igram basket), ma... Bukvalno sam se identifikovao sa njegovim blogom...
I SHTA SAD???!!
Sve sam prochito.
Bash sam se nauzhivao i ovde i kod Dudarima. Izgleda da mi ostaje samo da chekam. U tom sluchaju - odo ja na more! (valda ce me sachekati bar PO JEDAN novi post)
ajd uzdravlje!
uto - 19.05.2009
Kad je cvetao ruzmarin
Nikad ne veruj ženi koja laže, psu koji ne laje, niti čoveku koji kaže da najbolje vozi kada je pijan. Naročito ne ovom poslednjem, u pitanju je teška kombinacija bezobrazluka, bahatosti i egotripa. Osim kada je naš A* u pitanju. On zaista najbolje vozi kad je pijan. Ne prelazi 30km/h. I ne ubacuje u treću brzinu. To je delom jer nije siguran da bi mogao posle da pogodi i vrati u drugu, no sreća da time i nije u problemu jer njegova Lada može da krene i iz druge pa ni ne mora da koristi menjač. A delom je jer periodično dobija napade panike "Aaa, put mi se sužava! Sužava mi se put!".
Osim što je A* najbezbedni vozač koga poznajemo, čak i kada je pijan i izuzimajući Stevu Žigona iz "Priča iz majstorske radionice", njemu dajemo da vozi jer uvek procenimo da nije dovoljno pijan da bi pevao s ostalima. To je vrsta kazne u nađem društvu. Volimo da pevamo dok se vozimo i ne želimo da nam neka trezna individua uništava višeglasno asimetrično izvodjenje pesama kao što su "Uvenuće narcis beli" Jašara Ahmedovskog, "Aut" Ekatarine Velike ili " Whatta man" od Salt’n’Pepa.
Ja: Ajmo onu Ruzmarin!! Još nosim na reveru...
R*: ...na stolu mi pisma da joj dam...
Ja: ...slika da joj dam!!
N*: O, sranje. Oooo... Sranje. Sranje!
R*: Ide pismaaaa!!!
Ja: Ne izmišljaj, bre, molim te. Lepo kaže slika. Šta pisma!? Kao, puno pisama ima na stolu!? Hoće čovek sliku zajedničku da pokloni toj aspidi!
R*: Šta je aspida, aman!?
Ja: Žena-zmija.
R*: Aaa...
N*: SRA-NJE!
R*: Dobro, de, kume, ženiš se sutra i sad ti je malo kasno da shvatiš u šta si se uvalio.
N*: Ma, nije, bre, to...
Onda nam je N* objasnio kako je obećao majki svoje buduće da će kada krene u grad, na momačko, svratiti u neku od cvećara, koje su tad još uvek radile, i kupiti ruzmarin za sutrašnje kićenje svatova. Naravno, zaboravio je...
N*: Gde sad da nadjem ruzmarin, jebem mu!?
G*: A, da probamo kod baka Kate u dvorištu?
G* je jedan od onih karaktera koje svako društvo ima. Isti je onaj lik iz serije "Crni Guja", onaj što nije ni Crni Guja, ni Boldrick, nego je onaj treći buljavi. Pogubljen u vremenu i prostoru, što nije prepreka da ga stalno šaljemo kad nešto treba da se vidi ili kupi. Uglavnom ćuti, ali povremeno izadje sa nekom genijalnom idejom nakon koje, po pravilu, završavamo u još većim govnima nego što su ona iz kojih smo krenuli.
Ispostavilo se da je izvesna baka Kata prijateljica G*-ove bake. Jedna od onih sa subotnjeg bridža. Ta ekipa bakica Subotom, umesto da poput regularnih baka gleda nedeljnu retrospektivu latino serija, karta bridža. I ispostavilo se da je jednom prilikom G*-ova baka rekla "Kod baka Kate u dvorištu je tako divno procvetao ruzmarin.". Bar G* sve to tvrdi.
Prikrali smo se dvorištu i preskočili ogradu bez problema. Svi oslim G*-a, koji je zakačio za onaj šiljak na vrhu i aterirao u neki žbun.
G*: Bedak, čoveče, a mislio sam da obučem ove pantalone sutra za svadbu.
Nakon minut-dva...
Ja: Je li, braćo, zna li iko kako izgleda ruzmarin uopšte!? El’ to raste na drvetu ili je kao žbun?
N*: Ma, ćuti bre i čupaj šta stigneš!
Nikada nisam video kako zaista izgleda neki kraj nakon što tornado prodje tuda. Te detalje nisam video, na TV-u uvek daju neke snimke sa visine odakle sve deluje samo kao gomila nabacanih sivih boja. Ali, pretpostavljam da prilično liči na baka Katino dvorište, nakon što smo mi završili s njim.
***
Buduća tašta: Evo su i moji labudovi stigli!
Cmok. Cmok. Na eks. Na eks...
Buduća tašta: A ruzmarin? Niste zaboravili?
N*: Ma, kakvi, majka. Kod mene je sve u gepeku.
Kada smo otvorili gepek unutra je bilo: tri paradajiza, nekoliko onih cvetova što rastu u grozdu (djul valjda, ili zumbul), dve grane pune trešanja, desetak belih ruža, neki ljubičasti smrdljevak sa sve saksijicom i gomila raznorazne trave koja sigurno nije ruzmarin. I taštu je napala pčela iz gepeka.
***
Sve je na kraju ispalo dobro. Ruzmarin je donela neka tetka. G* se smuvao sa kumom. A, A* nas je opet vozio kući.
P.S. Nije baš da me uvek odvrati od toga
@TomSoje: sećam se da sam smrdeo ko čopor lavova, a da li sam nekad bio pijan ko krdo zmajeva to se ne sećam ;)
ničeg se ne sećam...
što je i očekivano s obzirom na proporcije pijanstva :P
@MMMila: to je onaj što peva na zednjem sedištu.
uto - 05.05.2009
Čija je baklava
Skype calling... Stockholm – Herceg Novi...
R*: Halo? 'si tu? ’ej! Dje si, bre, čoveče!? Kako je tamo? Ladno, a? Al' standard...
nakon par minuta...
Ja: Bio nam je sinoć na gajbi neki kolega iz firme... U stvari, znaš, pričao sam ti... Onaj Iranac što mu donosimo cigarete stalno.
R*: Znam. Brate, vas će zbog tih cigareta da uhapse na carini jednog dana.
Ja: Što, bre? Pa sme svako da prenese dva boksa. Toliko i svaki od nas i prenese. Molim lepo. A znači čoveku zbog razlike u ceni.
R*: Al' vi to non-stop... Pa, čokoladu da prenosite u tim količinama pa bi bili sumljivi...
Ja: Ma... Nego, svratio on...
R*: Po cigarete.
Ja: Po cigarete. I doneo neke kolače, za uzvrat.
R*: Kakve kolače?
Ja: Pa baklave! Šta može drugo Iranac da donese?
R*: I kakve su bile?
Ja: Tja... Bilo mi je glupo da mu kažem da su naše srpske bolje. Znaš, onako veće i sočnije. I nema pistaća unutra, Bogu fala. Ali, ipak je to njihov izum. To k'o kad bi meni neko rekao da je njegov jogurt bolji od našeg.
R*: Pa, nisu baklave njihove. Turske su, valjda. Ili grčke.
Ja: Baklave su poreklom iz Persije. Još je u Hamurabijevom zakoniku pisalo "Ko baklavu ne pravio bar jednom sedmično ruka da mu se odseče do kolena.". A, kako je Iran legitiman naslednik Persijske države to baklavu čini njihovom.
R*: Eh, poreklom...
Ja: To ti je po istom principu po kojem su medalje koje je SFRJ osvojila sada srpske.
R*: Ako ćemo tako, ti Persijanci su došli iz Afrike, jer je odatle čovekoliki majmun prešao. To je bilo skoro na History kanalu. Znači da je baklava odatle. Tačnije, i ne baš! Jer su te praljude tamo, u Afriku, doneli neki vansvemirci u svojoj misiji naseljavanja nove planete. Pa su nam sazidali piramide i te tako stvari nam dali za napredak... Gled’o ja Discovery, objasnili u nekoj emisiji...
Ja: Jebote, tebi treba ugasiti kablovsku!
R*: Eee...
Ja: Znači, baklava je vansvemirska!? Klingonska, pretpostavljam?
R*: A, čiji je jogurt? Kad smo već kod toga.
Ja: A, čije su gusle!?
R*: Ada muči jadan!!!
@Djole: Irak nikad nije imao baklavu! Oni su izmislili/nasledili tufahiju.
pon - 20.04.2009
Kako sam proveo blogovski raspust
U Januaru ste rekli blog u Aprilu, od tog obećanja je prošlo godinu dana. Nemoj da me lažete više! Ako ne bude bloga - ODE KUĆA!
Septembar 2007.
Sedim na grudobranu na poligonu i posmatram napušteni stražarski toranj. I razmišljam o sexu. U tornju. Deluje da ima mesta i da bi stare daske izdržale. I razmišljam da ako bih je sad nazvao kako bih to mogao da joj objasnim gde je prokleti toranj. Znam da bi Ona sela na voz i došla, pod okriljem noći i sa spakovanim ćebetom. Ali, ja nemam pojma šta je sa druge strane ograde, niti kako je tačno postavljena kasarna u odnosu na okolinu. Čak i kada bih joj, nekim čudom, objasnio gde da dodje, neki od prestravljenih tinejdžera na straži bi pripucao na Nju garantovano.
Nisam ni sanjao da će sex biti toliki problem. Nije da van vojske nisam imao i duže periode apstinencije od ove tri nedelje, ali je bar delovalo da imam Šanse. Kada bih prošao pored neke cice na ulici mogao sam da u glavim razvijam čitave planove kako da je to šarmiram, gde da nadjem hloroform i u koji haustor da je odvučem... ili one klinke iz komšiluka, koje mi se i dalje uporno nabacuju, a za koje još uvek ne znam da li su punoletne jer sam moć procene godišta davno i potpuno izgubio... Naročito je frustrirajuće jer se dugo fizički nisam ovako dobro osećao. Žali, Bože, potencijala. A ne mogu ni sam sebi da pomognem i oslobodim se te nakupljene frustracije, jer nigde u kasarni mesta da se sakriješ, sve neke čistine i ravni zidovi, na sve strane dežurni i požarni, kabine u WC-u do pola otvorene i odozdo i odozgo, a kreveti u spavaoni škripavi... Što nam bar brom ne stavljaju u hranu?
Oktobar 2007.
Ručni bacač na ramenu, oko na nišanu, na nišanu neki stari razvaljeni tenk u podnožju brda strelišta Peskovi...
Sad će se sve isplatiti! Žuljevi od novih čizama. Nesanica od hora hrkača u spavaoni. Prsti pojedeni od jebenog drnča, neke kiseline za čišćenje naoružanja. Seksualna frustracija. Iskopan rov za čučeći stav po najgrdjem kijametu... Ma, to su, bre, sitnice. Nego, sve one godine frustracija zbog fakultetskih skripti, beogradskih vozača, srpskih rukometaša, predizbornih TV programa... Sve će to, sreća moja bestrzajna, sada da naplati! Odnese i raznese!! Aaarrggh!!! Destrukcija!!!!!!
Septembar 2008.
Imam problem sa ljudima koji se frljaju citatima iz domaćih filmova. To meni nije nov problem, ali je sve izraženiji u poslednje vreme. Neverovatno je da svaka osoba, kojoj kažem da sam par meseci poslom u Švedskoj, obavezno replicira sa "I kako je tamo? Ladno, je l’ da? Al’ standard, jebi ga.". Nije da idem okolo i hvalim se, nego pitaju ljudi "Gde si? Šta radiš?". I, evo, izvukao sam iz plakara svoje čizme kanadjanke, par meseci pre zime, samo kako bih krenuo sa napucavanjem u medjunožje ovih što se frljaju. Nisu špicaste, ali će poslužiti. Zvuči okrutno. I jeste tako. Ali, prvi put kada mi je replicirano dotičnim citatom je bilo zanimljivo, drugi put donekle smešno, treći put već ne... a sad sam u stanju rastrojenosti i neuračunjivosti.
Novembar 2008.
Dobili smo prinovu. Štene vučjaka. Pa, iako je, kao i svako drugo kučence, i umiljat i nestašan, sve ukazuje na to da će kada poraste biti duboko istraumatizovana osoba.
Prvo, ima totalnu krizu identiteta, koja ne izgleda da će se završiti u neko skorije vreme. Za tri nedelje, koliko je sa nama, promenio je dvadesetak imena. Bio je Srećko, Džo, Milutin, Vatroslav (moj predlog), Flekica, Blaf, Babajić (na ovo sam odreagovao da u tom slučaju jedan od nas dvojice mora da ide, a ostali ukućani se složili da "Babajić" ostaje), Mrsomud, Mrski, Mrča, Astor (wtf!?)... Trenutno, radno, ime koje nosi je Dule. Kada budemo uskoro počeli sa dresurom to će verovatno ovako nekako izgledati: "Sedi, Dule. Sedi! Du... Majka, kako se on zove sad!?", na šta će se "Dule" povući u neki ćošak i sumorno razmišljati "Ko sam ja? Čemu koska? Sve je iluzija...".
Drugo, on je vrlo rano spoznao šta znači biti seksualno zlostavljan unutar porodice. Mislim da ga je već drugo veče, njegovo prvo van kuće, naša retriverka Sara zaskočila, pri čemu je ona bila pozadi. Sara ima vrlo iskrivljeno poimanje sexa. Jednom prilikom, dok je bila u teranju, neki crni omanji lokalac se provukao kroz ogradu. Vrlo brzo su došli u poziciju da on mučenik uporno pokušava da pobegne, ovog puta UZ ogradu, a da ga Sara zubima svlači nazad i sabija uza zid. Osim što je iskrivljeno, njeno poimanje je i maratonskog tipa. Rasnog retrivera, kojeg smo probali da uparimo sa njom, je na kraju vlasnik morao da iznese iz boksa. Kada bi kučići imali svoju televiziju siguran sam da bi Sara bila prava porno zvezda...
Tako da ako, kada odraste, "Dule" odluči da je gej, ili zatraži da ga poklonimo u manastir, ja mu neću prebacivati.
Decembar 2008.
Prodao sam Žuću. Jeste da sada vozim neyugo auto, ali... Ljudi me se ne plaše više. Dok sam vozio Yugo nisam propuštao ove što se ubacuju preko reda kao ni one što ablenduju s ledja. "Probaj, majstore, samo probaj. Mene će komplet limarija da koša manje od sto pedes ojra, a ti razmisli koliko taj tvoj nabudženi mož’ da košta. Pridji još malo, molim te!". Ljudi se prvo iznenade, pa onda počnu da se preračunavaju, pa im onda postane sve sasvim jasno kad vide moj izopačeni osmeh (i to kako mašem šipkom od pola cola, izvučenom ispod sedišta), i na kraju odustanu od svojih pravim-se-pametan planova.
Sad sam i ja sav u grču. Koristim sva tri retrovizora dok vozim, gledam dok parkiram, stavljam lavlju kandžu... Imam i presvlake neke, pa više ni ne smem da jedem dok vozim. Tabla ima sto dugmića, od kojih razumem funkciju tek polovini od njih... Mis’im, što bi neko obarao i podizao farove? Suludo.
Kažu da je vožnja sada udobnija. Ne bih rekao. Dobio sam grejače dupeta, ali je nestalo sve ono STVARNO bitno.
April 2009.
Ponovo pišem blog. Nije prvoaprilska šala, nije baš ni na Vaskrs. Nego eto...
Bila je ta tema i "Sociološko psihološka motivacija lika Jovanče u delu Orlovi rano lete". Kako navedenu lektiru nisam pročitao...
@bloom: vaskrsli ti oprašta što ga tek sad spoznaješ :P
@rdr: pa, bre, fala! koliko vidim ti si jos uvek ovde. dosta ljudi je ostalo, bice zanimljivo.
Pošto si napisao kako si proveo blogovski raspust, sada možeš pisati na temu *Proleće u mom kraju* ili tako nešto, a možeš i o nečem drugom.:)
Bitno je da budeš tu.Dobrodošao!
Da se ne lažemo, blog je ego trip, ovde sam samo zbog sebe :P
Hvala na lepim rečima. Družićemo se ovde, nadam se.
Ovo je njegov zvanični sajt:
www.burg-reuland.de
Idi na moj novi članak o ruskom i finskom animiranom filmu i oceni ga svojim komentarom. Jasno????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????
Upućujem te na sajt - vuk91.mojblog.rs - zapiši ga i ostavićeš mi komentare na moje nove članke. Razumeli smo se?
Onda dobro, pozdravlja te puno tvoj
VUK
sre - 18.07.2007
Umrlica, srećom samo blogovska
Nema više. Kraj.
A, dosta je i bilo. Skoro 2 pune godine.
Već duže vreme nemam ni volje ni vremena da se posvetim blogu. Ni nisam vodio blogerski život kako treba, javljao se sa tekstovima u razmacima od mesec i više, ljudima često nisam uzvraćao komentare, a generalno na tuđim blogovima u okviru "Mojblog" komune retko komentarisao. Nije to fer, a i verovatno sam delovao kao egocentrični manijak. Još me sad očekuje letnja pauza tokom čitavog Avgusta kad ću napustiti posao i poruditi se da što više proputujem, a zatim u Septembru idem u vojsku redovno. Tek me neće biti pored računara i time ni na blogu. Deluje kao pravi trenutak za prekinuti celu ovu priču.
Mislio sam da prekinem nakon 50 objavljenih tekstova. Ali ni to ne mogu. Shvatio sam da sve više pokušavam nešto da kažem tekstovima a da sve manje uživam pišući ih. I to me užasno nervira (Počeo si sebe ozbiljno da shvataš a publiku na patetiku da hvataš, čini mi se burazeru da si zreo za penziju; lepo kaže Rambo). Generalno, Internet mi sve više ide na onu stvar. Šta god da čitam (forumi, blogovi, komentari...), svi se samo bore za neku svoju stvar i napadaju neistomišljenike. A kako svi imaju po nekoliko virtuelnih ličnosti Internet mi je jako naporan za praćenje.
Dodatno, često mi je smetalo na koju mi je stranu skrenuo blog, postao nekako suviše intiman i sa nekim stvarima koje sam verovatno trebao da zadržim za sebe. Blog je pročitalo toliko mnogo ljudi koje i lično poznajem da sam par puta u stvarnosti jedva izbegao neke nepotrebne situacije i objašnjavanja.
Ipak, bilo mi je lepo ovde na blogu. Stekao sam utisak i da je dobrom broju ljudi bilo zanimljivo to što pišem i da su neki čak redovno pratili, a kada bi mi neki to ovde javno rekli ili na PM ili uživo to mi je hranilo ego samo tako. Primao sam se, da se ne lažemo.
Čak sam nekoliko osoba upoznao preko bloga, i za sve se do jedne ispostavilo da su sjajne face. Ovom prilikom njih posebno pozdravljam :)
Pozdrav svima i hvala na druženju!
Ostali samo dugmići...
hvala!
a to za opet nekad... mozda... padne mi nekad na pamet da ne bi bilo lose... ne znam...
@Cobra:
koji su to izvori za moje udaranje po pivu!? lazu zlotvori! ne veruj nikom.
inace, za sve finansijske ponude, pa makar bile isplacivene i u naturi (sto ukljucuje i pivo, jelte) mozete me kontaktirati na gore navedeni mail. nema refundacije!
a, vojska je gotova već više od godinu dana. nije to razlog.
videćemo. možda uskoro, mada su kod mene vremenski pojmovi prilično rastegljiva i nestablina kategorija.
čet - 12.07.2007
Žut Yugo
Vozači Yuga su jebeni ljudi. U tom smislu što ih svakog dana nešto jebe u životu. Patriotski nastrojeni mazohisti? Ili mazohistički nastrojene patriote? Kako god, treba imati debelu kožu pa da istrpiš sve ono što ti Yugić donese u život. Postaješ predmet gomile efektnih viceva (kao što je onaj "Zašto Yugo ima grejače zadnjeg stakla? Da ti se zimi ne smrznu ruke kad guraš auto."), frajeri što voze raspale kadete stare 20 godina ti pokazuju srednjak dok te pretiču, ujutru pre nego što kreneš moraš da odabereš komšiju od kojeg ćeš ukrasti brisače jer si preko noći ostao bez svojih, stoperke te prihvataju samo u slučaju teških elementarnih nepogoda, najbolji drugar ti uz dobronamerno složenu facu objašnjava kako to tvoje nije auto nego prevozno sredstvo (i kako si za manje pare mog'o da kupiš nekog 20 godina starog forda), čekić držiš pored sedišta jer ti uspešno rešava većinu usputnih kvarova...
I što bio onda bio takav ludak pa želeo sebi bilo šta od navedenog? Hmm, prosto je: staviš sa jedne strane 45min putovanja GSP-om do posla, minimum jedno menjanje prevoza, činjenicu da se pola stanovništva Srbije ne umiva redovno (bilo skoro u nekim novinama), 35 °C dok jedini klimatizovani tramvaj nije na tvojoj liniji... a sa druge strane staviš Yugo... Ne treba da budeš dipl.ing. da bi video šta je logičnije.
Imao sam plan da podignem kredit za neki neyugoauto, ali ipak odlučio (pod prinudom) da keširam pa sam kupio... 2004. godište, Novembar (tako kaže ovaj što mi ga je prodao, ja ne vidoh nigde u dokumentima da piše mesec proizvodnje), garažiran, motor fino zategnut, prešao samo 25000 (što mi je debelo sumnjivo, naročito jer sam ja nabio 1000 za 20 dana), svih 5 guma novo (to kad mi je rek'o zamalo sam se srušio, kao kad bih ja njemu prodavao comp "jeste da je kurac od procesora i matične ploče, ali zato su miš i tastatura skroz novi", a osećam da mi je samo na te gume nabio cenu 100~200e), centralna brava ("a dobićeš i zvučnike"), alarm ("oba zvučnika")...
Radi Yugić pos'o. Na autoputu ga držim na 120 bez problema, izletanja šrafova ili bilo kakvog uznemirujućeg zujanja. Po Beogradu furam k'o Fandjo, mada nisam nešto startan na semaforima. Ali zato parkiram na najneverovatnijim i najminijaturnijim mestima. Preživeli smo zajedno i troipočasovni izlazak sa parkinga nakon Peppersa (stani-kreni-stani-kreni-stani-stani-stani-ode akumulator!).
Tamo negde, sredinom Avgusta, planiram put do Crne Gore. Baba opet ove godine misli da će dumre pa hoće da je sva unučad obiđe (mada sam to mislio da uradim u svakom slučaju). Samo da se nekako dokopam Kolašina, odatle ću lako, pod inercijom, nizbrdo do Podgorice. Kako ću da se vratim uzbrdo - pojma nemam.
To je to. Takav je kakav je. Ali moj je! Moj prvi auto koji sam kupio od svojih para. I to me čini užasno sretnim!
P.S. Sva sreća da je žut. Inače bih morao još i da ga farbam u Njenu omiljenu boju.
P.S.no2. Dok sam ovo pisao ukrali su mi radkapnu sa zadnjeg levog točka. Zar se to ne krade u kompletu, sve četiri, oca im mazohističkog!?
